Modni kreator obućar Vasa

Najnogatiji Jugosloven

Njegov lični obućar Vasa Milosavljević iz Svetozareva napravio mu je za 400 dinara najveće cipele u zemlji.

Na prošlogodišnjem izboru najnogatijeg Jugoslovena fabrike obuće „Borovo“ ovu jedinstvenu titulu poneo je jedan Subotičanin, ali se sada zna da je ona pripala pogrešnim nogama, jer stopala Milena Obradovića iz Županjevca nose cipele za sva broja veće od državnog rekordera. Ovaj kršni Levčanin, visok dva emtra, a težak 112 kilograma, gradjen kao sportista, bez sumnje ima najveće noge u zemlji: dužina njegovih stopala je 39 santimetara, a broj cipela koje za njega izradjuje lični obućar Vasa Milosavljivić iz Svetozareva, računajući po šusterskoj meri, iznosi ravno 52, što je za čitavih šest brojeva više od najvećih cipela fabričke izrade.

Do polaska u Armiju Milen je nosio opanke ručne izrade, jer u „piroćanke“ nije mogao da zavuče svoja stopala, a fabrika nije uzimala za ozbiljno njegovu molbu da otpočne proizvodnju velikih brojeva za nogate ljude, čiju glavninu budžeta za garderobu gutaju izdaci na obuću. Cena jednog para Milenovih cipela je 400 dianra.

Prvi put je Milen obuo cipele u slovenačkom mestu Vrhnika, gde je slućio svoj vojni rok. Pošto ni u garnizonu nije bilo obuće za njegovu nogu, pronadjen je obućar koji mu je uzeo meru i skrojio dva para cokula: jedan za vežbu, drugi za izlazak u grad. Te svečanije cokule dobio je na poklon od Armije i posle povratka kući doneo ih u Županjevac, kao uspomenu.

Cipele koje život znače

U Birčaninovoj ulici u Beogradu, iznad Slavije, preko puta švajcarske ambasade, kao zaboravljena iz prošlog vremena stoji obućarska radnja – dvadesetak kvadrata pretrpanih cipelama, od „arhivskih“ opanaka-kapičara i oficirskih čizama s visokim sarama izradjenih pre više decenija, do elegantnih modela od krokodilske kože radjenih prema specijalnim narudžbinama. Iznad radnje jednostavna, malo starinskim krasopisom izbledelim od vremena stoji firma „Obućar Vasa“.

Stotinak kilometara dalje, u Jagodini, nalazi se moderna fabrika „Giorgio“, s proizvodnjom organizovanom po najvišim tehnološkim standardima, kao sušta suprotnost obućarskoj radnji iz Beograda. Ali, samo na prvi pogled.

I moderna fabrika u Jagodini i mala zanatska radnja u Beogradu deo su iste priče, započete pre više od sedam decenija, kada je Mihajlo Milosavljević, iz levčanskog sela Belušić („Poput trave belušine, što je kao trava kopitnjak, zabeluša selo Belušić“, zapisao je jedan od hroničara levčanskog kraja), otvorio obućarsku radnju i tom zanatu ostao veran do kraja.

Godine 1932. rodio mu se sin Vasilije, koji je več kao osmogodišnji dečak u očevoj radnji počeo da udara drvene klince, meša ćiriš (tadašnju zamenu za obućarski lepak), voštani konac i pomalo šije… Danas Vasilije, majstor Vasa, kako ga skoro ceo Beograd zna, iako na pragu osme decenije, i dalje svakodnevno sedi u dvadesetak kvadrata obućarske radnje u Birčaninovoj, obaljajući svakodnevne obućarske poslove, ali i izradjujući ekskluzivne modele po narudžbinama za stranu i domaći klijentelu koja želi ručno pravljene salonke od zmijske kože! Kako je po tome postao poznat u svojoj branši, dobio je andimak – „Kobra“!

Zanat je ispekao u očevoj radnji u Belušiću. proputovao bivšu Jugoslaviju s obućarskim alatom u torbi na ramenu, nigde se previše zadržavajući, svuda ostavivši nešto svoje i od svakoga uzevši nešto, što mu i dan-danas ispunjava život koji je, sudeći po njegovoj priči, bio sve samo ne monoton. Sredinom sedamdesetih skrasio se u Beogradu, u radnji prepunoj prijatelja i uspomena. Izazov modernih vremena prepustio je deci, posebno najstarijim sinovima Ljubiši i Djordju (imaju još dva sina). Zahvaljujući Čjubišinoj preduzimljivosti od očeve obućarske radnje u Jagodini nastala je moderna fabrika obuće, s vlastitim studiom „Miladjo“ koji danas svoje kreacije nudi i drugim fabrikama obuće, sa savremenim mašinama i serijskom proizvodnjom po vrhunskoj svetskoj tehnologiji.

I u maloj radnji majstora Vase i u savremenim pogonima fabrike „Giorgio“ provejava duh porodične tradicije i čuvanje uspomene na njenog začetnika, Mihajla Milosavljevića,koji se u letopisima levčanskog kraja pominje kao „najbolji obućar“ ovog dela šumadije. Majstor Vasa pokazuje neke cipele koje su u očevoj radnji napravljene pre rata i priča o očevoj filozofiji da napravljene cipele čoveku moraju služiti pet-šest godina, jer ih drukčije ne bi smeo „pogledati u oči“.

I Mihajlov unuk Ljubiša, direktor fabrike „Georgio“, nastoji da serijski proizvedene fabričke cipele po kvalitetu na zaostaju za ručno pravljenim. Naprotiv. Iako su se u poslovnoj filozofiji opredelili za proizvodnju cipela koe će cenom biti pristupačne najširem krugu kupaca, izuzetna pažnja se poklanja svim elementima njene izrade – od praćenja modnih trendova, aktuelnog dizajna, izbora najboljih materijala, do najkvalitetnijeg rada. Kao rezultat toga stigla su izuzetno priznanja za dizajna i kvalitet – „Zlatno lane“, „Srebrna košuta“, prsten „Zlatan paun“, prsten „Zlatna košuta“ – ali i prodor na inostrano tržište na kome su kontinuirano prisutni već nekoliko godina.

Ovakav uspeh, postignut bez obzira što je fabrika i kreativni studio smešten daleko od prestonice koja diktira modne trendove, Ljubiša Milosavljević, objašnjava jednostavno: „Imamo tradiciju dugu preko sedam decenija, pratimo tehničko-tehnološke trendove savreme obućarske industrije, ponosni smo na visokokvalitetan i iskusan kadar, a smatramo da nam je obuća najbolja reklama“.

Treba mu verovati. Obućarski zanat je ispekao na pravom mestu, u radnji oca Vase. Godinama je kao trgovac s robom obilazio vašare i varošice po šumadiji, prošavši mukotrpan put koji ga je obogatio iskustvom, što se ne može naučiti iz priča i knjiga.

Dok se zahuktali proces proizvodnje cipela u fabrici „Giorgio“ često ne prekida ni vikendima, u polumračnu obućarsku radnju majstora Vase svaki čas neko svrati – od komšija koji mu donose cipele da na njima nešto popravi ili ih zakrpi, do novinara,lekara, univerzitetskih profesora, ljudo iz ambasade: da pozdrave majstora Vasu, popričaju sa njim, dogovore vidjenje.. A u jednoj od fioka tezge čiju je starost teško odrediti, majstor Vasa čuva već izradjen pečat svoje radnje s imenom naslednika.. Obućarska tradicija u porodici Milosavljević se nastavlja.

Gospodja Tanja šikić, modna novinarka i naša saradnica, u konspirativnom razgovoru sa gosp’on Vasom! Kako, ko je gospo’n Vasa?! Pa, da ne beše njega i njegove upornosti da nastavi zanat svoga oca, ne bi danas bilo ni GIORGIO-a, ni FORLI-ja, a bogami ni OBUĆE!